pocetna

Ime i prezime: Nebojša Matijević

Datum i mjesto rođenja: 18.05.1956., Sarajevo

Sport: atletika

Klubovi-funkcije: AK Igman (takmičar i trener), AK Prijedor i AK Borac (trener), selektor ženske reprezentacije BiH

- Od kada se bavite atletikom ?

Od 1971. godine sam u atletici. U to vrijeme bila su školska takmičenja, tzv. ’Male olimpijske igre’, na kojima sam pobijedio 1972. godine. To je bilo presudno da se počnem baviti ovim sportom u kojem sam i dan danas.

- U kom ste klubu počeli trenirati ?

U Atletskom klubu Igman sa Ilidže sam počeo trenirati. Bio je to treći klub po kvalitetu u Sarajevu, ali meni dovoljan za napredak. Uspio sam da postanem juniorski reprezentativac bivše Jugoslavije, zatim rekorder Bosne i Hercegovine u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji u trci na 400 metara. Interesantno je da je rekord koji sam ja postavio u juniorskoj konkurenciji oboren tek prošle godine.

- Je li 400 metara bila Vaša glavna disciplina ?

Jeste. Na toj dionici sam bio veoma dobar tako da mogu da kažem da sma zadovoljan ostvarenim rezultatima. Moje najbolje vrijeme, koje je ujedno bilo i rekord BiH, je iznosilo 48:07 (sekudi:stotinki). Trčao sam i na 100 metara i 200 metara. Na 100 metara najbolje vrijeme mi je bilo 10:06, a na 200 metara, 21:07.

- Kada ste se prestali baviti atletikom ?

1983. godine sam odlučio da se prestanem aktivnom baviti kraljicom sportova. Ono što mi je drago je činjenica da 10 godina nisam izgubio nijednu trku u Bosni i Hercegovini.

- Zašto ste baš tada odlučili da prestanete sa aktivnim bavljenjem atletikom ?

Stizale su i godine, a osim toga završio sam i fakultet. Sve se nekkao poklopilo te godine, pošto sam počeo raditi i za zimske olimpijske igre 1984. godine u Sarajevu. Držao sam nekoliko sportskih terena i vodio o njima brigu. Tada sam počeo da rekreativno igram i tenis. Pred sam početak rata sam stigao do 3. mjesta u konkurenciji vetarana u Bosni i Hercegovini. Dobre rezultate u tenisu sam imao ponajviše zahvaljujući atletskim predispozicijama.

- Koliko ste imali nastupa za reprezentaciju ex Jugoslavije ?

5-6 puta sam bio član reprezentacije bivše Jugoslavije. Učestvovao sam na Balkanijadama, međunarodnim susretima sa Mađarskom...

- Poredeći današnje uslove kako je bilo trenirati i raditi u bivšoj Jugoslaviji ?

I tada je bilo teško, ali opet neuporedivo lakše nego sada. Sistem vrednovanja je bio pravedniji za razliku od današnjeg. Tu prije svega mislim na sistem finansiranja. Atletičar, čim bi prekočio nivo kluba prelazio bi na budžet saveza BiH, Jugoslavije, a potom i Olimpijskog komiteta. Bilo je mnogo lakše obezbjediti sredstva za pripreme, sportsku opremu i td.

- Kada ste se počeli baviti trenerskim poslom ?

Neposredno po završetku aktivne sportske karijere, 1983. godine, prešao sam u trenerske vode. Bio sam trener Igmana, sve do rata. Rat me je zatekao u Ilidži, ali bez obzira na te strašne uslove, prvih 8 mjeseci rata smo aktivno radili u klubu. Iako su bili izuzetno teški uslovi, bila je prava milina raditi sa takvim sportistima i entuzijaistima, kojima ni rat nije smetao da dolaze na treninge. U to vrijeme dosta atletičara i atletičarki je izbjeglo baš na područje Ilidže, tako da smo imali dobru atletsku ekipu. Čitav rat smo trenirali i učestvovali na šampionatu SR Jugoslavije, a kada se osnovao i Atletski Savez Republike Srpske bili smo redovni učesnici i tih takmičenja.

- Sada ste u Banjaluci. Kada ste došli u naš grad ?

Do 1996. godine bio sam na Ilidži. Međutim, prije nego što sam 2003. godine došao u Banjaluku, sedam godina sam živio u Prijedoru. I tamo sam takođe bio u atletici. Imali smo strašnu generaciju koju su predvodili Maja Janjić, Dragana i Slađana Lajić, Saviša Lukić, Siniša Marčetić... Harali smo na takmičenjima po Republici Srpskoj i SR Jugoslaviji. Maja Janjić je posebno bilježila sjajne rezultate. Bila je juniorska i seniorska šampionka i rekorderka RS i BiH. Učestvovala je i na dva Svjetska šampionata, a bila je i prvakinja Balkana.

- Da sada malo popričamo o Vašem angažmanu u Banjaluci i AK Borac.

2003. godine sam došao u Banjaluku i počeo raditi u Atletskom klubu Borac. I ovo je takođe jedan plodan period u mojoj karijeri. Moram da kažem da me je Ranko Travar prvo doveo u Prijedor, a potom i u Banjaluku. U to vrijeme se rodila ideja i za atletskim stadionom u Banjaluci. Dobili smo organizaciju juniorske Balkanijade i napravili atletsku stazu. To je faktički preporod banjalučke atletike. Do tada nije bilo uopšte uslova za normalan rad, a atletska staza i popravak uslova veoma brzo se odrazio i na rezultate. Borac je za kratko vrijeme podario reprezentaciji BiH 14 reprezentativaca. Ženska ekipa Borca prvi put u istoriji kluba je izašla na evropsku scenu, u Kup evropskih šampiona. 2005. godine je stigla i Lusija Kimani, a od ove godine Borac po prvi put ima i učesnika olimpijskih igara.

- Koja takmičenja slijede u ovoj godini za Borac ?

Za klub u narednom periodu dolaze sva pojedinačna prvenstva RS i BiH. Nismo prošle godine bili šampioni ni u muškoj ni u ženskoj konkurenciji tako da nam je cilj ove sezone da se okitimo sa šampionskom titulom u BiH u ženskoj konkurenciji. Trenutno dajemo 7-8 reprezentativaca BiH.

- Koliko AK Borac ukupno broji članova ?

U Borcu je trenutno aktivno 35-40 atletičara i atletičarki u raznim kategorijama. Moram istaći da je nešto slabije interesovanje za atletiku iako se organizovanjem Ulične trke u Banjaluci i raznim manifestacijama trudimo da privučemo pažnju najmlađih. Svakako, najbolji promoter kluba je Lusija Kimani koja je bila najbolji sportista Banjaluke i Republike Srpske.

- Koliko je AK Borac potrebno novca za normalno funkcionisanje ?

Ove godine planirali smo da nam je dovoljno 170.000 KM za nastupe na takmičenjima i egzistenciju kluba. Međutim, jedno plan, a drugo realnost. Uvijek se budžet negdje na pola realizuje. Od grada smo za prošlu godinu dobili 25.000 i jako teško je raditi s takvom pomoći. Imamo olimpijca, Lusiju Kimani, a planiramo da ulažemo u sve discipline i da stvorimo ozbiljan atletski klub. Međutim, bez finansijske pomoći to će biti nemoguća misija. Atletika je ujedno bazični i vrhunski sport. Nigdje u svijetu nema da se atletski klubovi finansiraju na bazi sponzora. Većinom iza njih stoji država. Razlog je jednostavan. Lusiju ili Topića ili Vlašićevu ne možete prodati, a za solidnog fudbalera možete zaraditi lijepe novce.

- Kojim rezultatom Lusije Kimani na Olimpijadi biste bili zadovoljni u klubu ?

Do 30. mjesta u maratonu sve bi bilo ravno medalji s obzirom koliko naše društvo i država ulaže u nju. Zaista je neshvatljivo da BiH nije zainteresovana da pomogne jednog olimpijca koji će zemlju predstavljati na događaju, kakav je Olimpijada. Moram da napomenem da se procjenjuje da je za ispunjenje olimpijske norme potrebno oko 250.000 dolara, a za olimpijsku medalju oko milion dolara. Onda vidite koliko je skup ovaj sport.

- Angažovani ste i u reprezentaciji BiH ?

Kada sam došao u Banjaluku bio sam zamjenik selektora muške i ženske reprezentacije BiH. Sada sam selektor ženske reprezentacije BiH. Očekuju nas Olimpijske igre, Kup Evrope, Balkanijada, Zimsko bacačko prvenstvo Evrope... tako da se moramo što bolje pripremiti kako bi reprezentovali zemlju.

- Najsrećniji sportski trenutak ?

Bilo je i uspona i padova. Ipak izdvojio bih nekoliko detalja. To je trenutak kada sam oborio rekord BiH na 400 m i postao reprezentativac bivše Jugoslavije. Zatim bi izdvojio uspjehe Maje Janjić i dolazak Lusije Kimani. S objema sam aktivno radio. Međutim, kao najsrećniji trenutak bi istakao izgradnju atletskog stadiona jer je to san svakog trenera.

- Najteži sportski trenutak ?

Izlazak iz Sarajeva jer sam tada morao da ostavim dobru generaciju djece. Trenirali smo u ratu, išli na takmičenja, a onda smo se bukvalno, preko noći, rasuli.

- Poruka Banjalučanima ?

Bavite se bilo kojim sportom, jer tako se razvijate i fizički i psihički. Društvenim organima bi poručio da pomognu sportskim klubovima, da poprave infrastrukturu jer će rezultati brzo doći. Nemojte se samo deklarativno zalagati za sport, već to pokažite i u praksi.

Z.P.

Banja Luka, mart 2008.