Ime i prezime: Veselin Vesko Kovačević
Datum i mjesto rodjenja: 29.11.1967.
Sport: fudbal
Klubovi: Borac, Sabah (Malezija), Klementi Kalsa (Singapur)
- Kada ste se počeli baviti fudbalom ?
U 6. razredu Osnovne škole počeo sam trenirati fudbal ali veoma kratko. Prekinuo sam da bih onda nastavio u prvom razredu Srednje škole. Tada je u Borcu trener bio Nenad Gavrilović. Prošao sam kompletnu Borčevu školu, sve mladje kategorije.
- Kada ste debitovali za prvi tim ?
Još kao junior ušao sam u prvi tim. Sećam se da je bio 4. maj jer su sirene svirale. Bila je to utakmica protiv trebinjskog Leotara koja je završila nerješenim rezultatom 2-2. Borac se tada takmičio u Drugoj jugoslovenskoj ligi a ja sam većinom dobijao priliku u drugom poluvremenu i to da zaigram umjesto Abida Kovačevića koji se vratio iz Grčke. Moja minutaža je bila oko 20-ak minuta po susretu. Husnija Fazlić je mi je bio trener u juniorima i kada je on postao šef stručnog štaba prve ekipe i mene je prekomandovao u prvi tim.
- Od kada ste standardan prvotimac Borca ?
Prilično dugo sam bio rezerva. Onda je uslijedila godina dana koju sam proveo na odsluženju vojnog roka. Tu godinu nisam nikako trenirao i ispao sam iz forme. Medjutim, po povratku iz vojske uspio sam se nametnuti i postati prvotimac. Kada je Kuže došao za trenera pravilo je bilo da u prvih 11 mora biti jedan igrač do 21. godine a na klupi još jedan. Tako sam ja dobio priliku da započnem utakmice. Trudio sam se da zadržim poziciju u ekipi. U početku sam igrao samo prvo poluvrijeme da bi kasnije na terenu proveo i svih 90 minuta.
- Nastupali ste u najsjajnijim Borčevim danima. Kako je sve to izgledalo ?
Moram priznati da u Kupu nisam igrao jer sam bio povrijedjen a i taj period se nekako poklopio sa mojim odlaskom u vojsku. Medjutim konstantno sam igrao u Drugoj ligi Jugoslavije i bio član ekipe koja je izborila plasman u Prvu ligu. Bila je to veoma kvalitetna liga sa Olimpijom, Borcem, Proleterom, Dinamom iz Vinkovaca, Šibenikom. Kao što znate prvak se nije znao do posljednjeg kola a onda je uslijedila ona čuvena utakmica sa Proleterom i naša pobjeda na penale. Taj momenat se ne zaboravlja do kraja života. Ta euforija, slavlje je urezano u moje pamćenje za sva vremena.
- Da li je ta Druga liga bila kvalitetnija nego sadašnja Premije rliga BiH ?
Sigurno je bila jača nego sadašnja liga BiH. Ružno je to reći i porediti te lige ali je realnost. U tadašnjoj Drugoj ligi je bilo igrača koji su kasnije napravili odlične karijere u inostranstvu. Rekao sam već bilo je tu sjajnih ekipa, velikih fudbalskih centara tako da mislim da je po kvalitetnu bila mnogo bolja nego ova današnja Premijer liga BiH.
- Kada je Borac ušao u Prvu ligu Jugoslavije. Koliko ste nastupali i po čemu pamtite taj period ?
Prva liga je bila san svakog banjalučkog fudbalera. Igrati protiv Crvene Zvezde, Partizana, Dinama, Hajduka... je nešto za šta se živi. Bio sam standardan u prvoj ekipi, odigrao 10-ak kola a onda se povrijedio. Operisao sam prepone, da bi potom dobio poziv za rezervu, pa sam se onda opet povrijedio. Uglavnom napravio sam dvogodišnju pauzu od fudbala. U medjuvremenu, SFRJ se raspala, a Borac je nastavio takmičenje u SR Jugoslaviji. Ja sam se ekipi priključio ali sam igrao veoma kratko. Odlučio sam da odem inostranstvo.
- Otišli ste veoma daleko – u Maleziju. Kako ?
Sasvim slučajno. Sadašnji trener Veleža, Šešlija, bio je već tamo i preko jednog prijatelja stupio sam u kontakt s njim. On me je pozvao na probu, otišao sam i ostao 6 godina. Moram istaći, da sam imao i poziv iz Hajduka iz Kule koji se takmičio u Prvoj 'A ligi' SR Jugoslavije ali sam ipak odlučio da odem u daleku Maleziju. Tamo sam igrao za ekipu Sabah. U Maleziji je uredjenje slično kao u Americi. Postoji više država u okviru Malezije tako da je moja ekipa Sabah bila reprezentacija tog dijela zemlje. U malezijskoj ligi nije bilo ispadanja a u svakoj ekipi su mogla nastupiti tri stranca. Uglavnom su to bili Englezi i Australijanci. Ono što me iznenadilo je organizovanost lige i puni stadioni. Malezija mnogo ulaže u fudbal i mislim da je moj odlazak tamo bio pun pogodak. Osvojili smo nekoliko titula i kupova Malezije.
- Kratko ste boravili i u Singapuru ?
Da, nakon Malezije otišao sam u Singapur u ekipu Klementi Kalsa. Singapurska liga je puno slabija od malezijske i nisam se dugo zadržao u ovoj ligi. Odlučio sam da u 33. godini prekinem fudbalsku karijeru.
- Imali ste dosta problema sa povredama. Koliko su one uticale na Vašu karijeru ?
Imao sam mnogo problema sa ledjima. Glavni razlog mojih povreda je moja neozbiljnost. Poslije treninga u Borcu redovno sam išao da igram fudbal s rajom na mali Borčev. Igranje na betonu je uticalo i da se češće povredjujem. Npr. u Maleziji sam proveo pet godina i odigrao oko 200 utakmica zaredom, bez zamjene. To dovoljno govori koliko sam mogao da sam tako prihvatao fudbalske obaveze i u Banjaluci.
- Kada ste vratili u Banjaluku ?
2000. godine.
- Da li ste ostali u fudbalu ?
S obzirom da sam završio Višu trenersku školu u Novom Sadu kada se vratio u dva navrata sam kao trener vodio Vrbas. Medjutim slabi uslovi, neorganizovanost, loša finansijska situacija uticali su da napustim klub. Ovdje se radi amaterski i teško se prepustiti tome. Imam dvoje djece: Sofiju i Ivana, i ne bih želio da od njih oduzimam vrijeme za fudbal.
- Kažete da imate dvoje djece. Da li sina vidite jednog dana u kopačkama ?
Rano je pričati o tome. Teško je nekoga nagovoriti da radi nešto. Ukoliko bude želio fudbal pomoći ću mu, ukoliko ne bude izabrao fudbal takodje ću mu pomoći- To će biti samo njegova želja.
- Da li si čujete sa Borčevim fudbalerima koji nisu u Banjaluci ?
Čujem se redovno. Moram da kažem da sam bio pripadnik generacije fudbalera koja je bila negdje 'izmedju'. Po godinama nisam pripadao ni Špici, ni Karaliću ni Jakovljeviću a opet kasnije bio sam stariji od Marinovića, Ljubojevića. Mislim da je generacija 1965/66/67 bila sačinjena od dobrih fudbalera ali je opet nekako ostala nedokazana jer, kako sam već rekao, bila je tu negdje 'izmedju'. Sa većinom članova te generacije se čujem a, recimo, znam da je Ranko Jakovljević u Švajcarskoj u Arau.
- Najsrećniji sportski trenutak ?
Ulazak u Prvu ligu s Borcem i osvajanje titula u Maleziji. Inače, samo igranje u Maleziji je bio lijep doživljaj i iskustvo.
- Najteži sportski trenutak ?
Operacija prepona koja me je odvojila od terena na pola godine.
- Najbolji banjalučki fudbaler svih vremena ?
Teško je o tome govoriti i porediti igrače iz različitih vremenskih perioda. Neke fudbalere je gotovo nemoguće usporediti. Npr. sa Abidom Kovačevićem sam igrao i mislim da je on medju najboljima. Tu je još i Husnija Fazlić kao i Smilevski, Lazić. Od mladjih igrača ne bih nikoga izdvajao jer smatram da je generacija Špice, Malbašića, Bilbije, Karalića, Jakovljevića i drugih bila kompaktna i dobro ukomponovana cjelina. Kostur ekipe činili su igrali s ovog prostora i to im je davalo neku posebnu dimenziju. Zbog toga iz te generacije ne bih nikog izdvojio jer su svi disali kao jedan.
- Ko je od trenera ostavio najjači utisak na Vas ?
U Borcu je radilo zaista mnogo trenera. Ja sam imao sreću da saradjujem sa nekolicinom vrhunskih trenera. Neno Gavrilović – Zoran Smileski – Josip Pelc – Josip Kuže – Husnija Fazlić – Vladica Popović – Stanko Poklepović svi su me ternirali. Ne bih mogao njih porediti. Svaki od njih je ponešto ugradio u mene tako da ne bih nikoga izdvajao.
- Da li pratite današnji Borac ?
Slabo pratim. Odem na utakmice kada imam vremena. Djeca su malena i njima posvećujem najveću pažnju.
- Šta bi trebalo da se uradi da Borac konačno bude u vrhu tabele ?
Iskreno, liga je veoma loša, da ne kažem katastrofalna, i teško je stvoriti igrača i ekipu. To je liga u kojoj stari, izrabljeni igrači vode glavnu riječ. Teško je u takvim okolnostima formirati perspektivnu ekipu. Ipak, smatram da bi trebalo organizovati omladinsku školu i napraviti pomoćne terene sa vještačkom travom. To bri trebalo da ima svaki gradski kvart i da se onda iz kvantiteta dobije kvalitet. Djeca se moraju vratiti fudbalu u naselju i tek kada se to učini onda će možda doći i do napretka.
- Anegdota ?
Bilo ih je milion ali ovog trenutka ne mogu da se sjetim nijedne.
- Mišljenje o našem sajtu ?
Nisam ga posjetio ali podržavam ideju jer ima dosta Banajlučana po svijetu koji i dalje žele da znaju šta se dešava u našem gradu. U svakom slučaju samo naprijed.
- Poruka Banjalučanima ?
Pozdravio bih ih sve i poručio da misle samo o lipim i veselim stvarima i dogadjajima a ružne da zaboravljaju.
PZ
Septembar 2006.
Vulture Team
